Prva pijaca: šta sam naučila za tezgom

Prvi put kad sam stala iza tezge, imala sam kutiju tegli, sto na rasklapanje i tremu kao pred maturu. Etikete sam lepila veče pre, za kuhinjskim stolom, i polovina je bila malo kriva. Mislila sam da će ljudi prolaziti pored mene kao pored reklame za osiguranje.

Nisu prolazili. Zastajali su. I to ne zbog etikete, nego zbog mirisa.

Miris prodaje bolje od reči

Otvorila sam jednu teglu dimljene paprike i ostavila je na sredini stola. Za pet minuta je oko tezge stajalo troje ljudi koji su njuškali vazduh kao da traže gde se peče prase. Jedna gospođa je rekla: „Ovo miriše kao kod moje babe na selu.“ I kupila dve.

Tog dana sam shvatila da ne prodajem začin. Prodajem uspomenu. Ljudi kod nas ne pamte ukuse, oni pamte kuhinje, nedelje i ruke koje su kuvale.

Kašičica pre svega

Druga lekcija: niko ne kupuje ono što nije probao. Od tada uvek nosim tanjirić, par kriški hleba i šoljicu ulja. Kap ulja, prstohvat paprike, i razgovor počne sam. Neki ljudi probaju tri puta pa kažu da će doći sledeće nedelje. I dođu.

Pitanja koja se ponavljaju

Svake subote čujem ista pitanja: da li je ljuto, za šta se koristi, da li ima konzervansa. Odgovori su uvek isti: samo ako uzmete ljutu, za skoro sve, i nema. Na kraju sam počela da ih pišem na malu tablu. Tako je, uzgred, nastao i ovaj dnevnik.

Pijaca je najbolja škola na svetu. Tamo nema reklama ni filtera. Ima samo ukus, osmeh i pitanje da li ćete se vratiti.