Jedan dan kad se pune tegle

Često me pitate kako izgleda dan kad punimo tegle. Ljudi zamišljaju fabriku, trake i mašine. Istina je mnogo jednostavnija i, iskreno, mnogo lepša.

Rano jutro

Dan počinje kafom i proverom dima. Paprika koja se dimila danima je spremna kad miriše slatko, a ne oštro. To se ne meri aparatom. To se nauči nosom.

Pre podne: mlevenje

Papriku meljemo u malim količinama, jer tako ostaje mirisna. Kuhinja tada miriše toliko jako da komšije znaju šta radimo bez pitanja. Neki dolaze „slučajno“.

Popodne: punjenje

Ovo je najsporiji deo i moj omiljeni. Svaku teglu punimo kašikom, ručno, i svaku zatvaramo ručno. Možda postoji brži način, ali onda ne bi bila naša tegla. Dok punimo, pričamo, puštamo muziku i proveravamo svaku etiketu.

Uveče: tegle u redu

Na kraju dana tegle stoje poredane na stolu kao vojnici pred paradu. To je trenutak kad sednem, pogledam ih i pomislim na sve kuhinje u koje će otići. Na pasulje, pečenja i nedeljne ručkove kojima ćemo, makar malo, biti deo.

Zato je svaka tegla punjena rukom. Jer ide za nečiji sto, a za stolom se ništa ne radi na brzinu.